Content on this page requires a newer version of Adobe Flash Player.

Get Adobe Flash player

ДРУГИ ПИШУ: БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ

Пpegpag Перишић*

Кроз причу о породици Рибар може да се исприча историја Југославије.
И то онај трагични део те историје
.

Стајао сам на Теразијама и чекао тролејбус када су ми пришле две младе девојке и упитале ме са широким осмехом на лицу и необичним акцентом: „Госпон, како бисмо стигли до позоришта ’Атеље 212’ у Улици Лоле Рибара”? Покушао сам да им објасним где се налази позориште, али да то више Huje Улица Лоле Рибара, него Светогорска. Питао сам их одакле су, и оне су одговориле: из Тјакова, у Хрватској. Ha екскурзији су, путују у Грчку, остају два дана у Београду и желе да виде неку представу у позоришту. У даљем разговору сазнао сам да су девојке из средње школе из Ђакова, која се, какве ли случајности, раније звала „Иво Лола Рибар” a данас „А. Г. Матош” Девојке су отишле према позоришту, a ja сам код куће у културном додатку„Политике” прочитао веома леп текст Владислава Бајеца о листу „Студент”, a поводом осамдесет година од излажења првог броја тог листа. У тексту се помиње и Лола Рибар.

„Лик оснивача из 1937. године Иве Лоле Рибара je, без свесне намере, остајао да свих декада послератне Југославије лебди над страницама ‘Студента’: то ‘његово’ дете из насилно прекинуте сопствене младости личило je на оно из добре грађанске породице: образовано, амбициозно...” „Студент“ je лист у коме сам и ja некада као млад студент писао. У то време објавити текст у „Студенту”, a посебно у „Видицима”, био je врх списатељеке каријере младих писаца. To je био улазак у литературу на велика врата. Тек касније су долазиле „Књижевне новине”, „Савременик”, „Дело”... Ничега од тога данас више нема. Писаца има, али књижевних часописа и новина, нема... Kao што више нема ни улице са називом „Иво Лола Рибар”. Кроз причу о породици Рибар може да се исприча историја Југославије. И то онај трагични део те историје.

Иво Лола Рибар je студирао политичке науке и политичку економију у Паризу и Женеви до 1935. године, када се вратио у Београд, где je уписао Правни факултет, дипломирао 1939. и онда се уписао на београдски Филозофски факултет. Био je један од најистакнутијих личности студентског револуционарног покрета у Београду и Југославији тог времена. У 21. години секретар je ЦК КП омладине Југославије. Због својих политичких убеђења, робија у Главњачи са Мошом Пијаде и Иваном Милутиновићем. Погинуо je у нападу немачког авиона на импровизовани аеродром на Гламочком пољу 27. новембра 1943, одакле je требало као члан Врховног штаба и шеф прве војне мисије НОВ да одлети у Каиро. Лолин рођени брат Јурица, талентовани сликар, ученик Јована Бијелића, гине као партизан у Црној Гори месец дана пре Лоле. Мајку Антонију Рибар Немци стрељају у селу Купиново у Срему исте године. Лолина вереница Слобода Трајковић и њени родитељи Светолик и Милица убијени су у гасној комори на Бањици.

Kao у античкој драми, Лола je трагични јунак који страда због својих идеја за које се бори. Један je од најсветлијих ликова наше прошлости. Шта je све стигао да уради за својих 26 година! ? Да заврши два факултета, образује се у иностранству, бави се поли- тиком, робија због својих политичких уверења. Буде револуционар, члан Врховног штаба и народни херој.

Политичари чијих се имена данас више и не сећамо променили су име улице с његовим именом. Фабрике Koje су носиле његово име су пропале. У уџбеницима историје његово име се помиње у фусноти. Све je подложно забораву! Намерно или случајно.

Део трагичне судбине и освете богова осетила je у прошлости и Moja породица. Moj отац je стрељан на Бањици августа 1942. године. Када je трељан као комуниста и секретар рејонског комитета КП, имао je 26 го- дина. Ухапсили су га наши, српски полицајци предвођени суровим шефом специјалне Недићеве полиције Драгим Јовановићем. Испитивали су га и мучили српски полицајци на челу са Бошком Бећаревићем. Стрељао га je стрељачки вод Недићеве државе. У свему томе Немци нису учествовали. Шта je остало од онога за шта се бо- рио и погинуо мој отац и хиљаде других родољуба?

Чудан смо ми народ! Славимо поразе, a заборављамо победе! Мењају се називи улица мртвих хероја. Ми ћемо бити једини народ у Европи који je после рата, својом вољом, с победничке прешао на побеђену страну. Шта би све поједине државе учиниле да се нађу на страни победника, иако су биле међу пораженима... Како то објаснити? Заборављамо све што je било вредно, a усвајамо све што je подложно брзом забораву. Рехабилитујемо оне који су били на страни побеђених, a заборављамо оне који су победили.

„Оно што чини неку нацију није то што људи говоре истим језиком или што припадају истој етничкој групи, него то што су заједно урадили велике ствари у прошлости и што желе да ураде још многе друге у будућности” (Ернест Ренан).

У писму које je Лола упутио свом оцу у коме га обавештава о смрти свог млађег брата Јурице, Лола истиче: „Немој плакати, не дај се, тата... Ham Јурица није пао сам - он je за вјечна времена дио плејаде синова ове земље који су давши живот за њу, створили њену чисту славу, њену бесмртност”. Када je ово писмо стигло у руке старог Рибара и Лола je био мртав.

Замислимо незамисливо: да Француска рехабилитује Петена, a Норвешка, Квислинга... Подигла би се цела светска јавност. Историчар Дејан Ристић недавно je у једној ТВ емисији рекао: „Бесмислено je што се брка комунизам са антифашизмом, што се изједначава антифашизам и комунизам. Било je много људи који су no својим убеђењима били антифашисти, a нису били комунисти. Антифашизам није део историје, антифашизам je вредносни суд, вредносно опредељење. Ми смо читав низ година у процесу историјског ревизионизма и покушаја рехабилитације неких људи који нису смели да буду рехабилитовани”.

Занимљива je чињеница да je др Иван Рибар председавао Другом за- седању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943, a у то време није био члан Комунистичке партије. Нажалост, данас je идол младима Кристијан, a не Лола! Маца Дискреција, a не Јелена Ћетковић! Заборавили смо Лолу, a рехабилитујемо Недића. To je слика ове земље... И нас самих... Смрт фашизму - слобода народу!

*Професор ФДУ

Политика, 25.04.2017.